Она - Бранимир Кршић

Она од коже има само лице и двије шаке

њена се коса попут свјетионика пјенуша

а остало испод одјеће заљубљене и лаке

све остало је душа, све остало је душа

 

У њену ограду срне наулазе саме

и хране се слатком росом њеног мирисног зноја

у њеном кавезу ласте нашле су прољећа раме

из сузе јој пчеле пију васкрс мртвога боја

 

Њен осмијех јесте мирис цвијећа из давног вијека

покрети од сванућа градоносне облаке гоне

а кукови урођени попут материног млијека

тичу неизмаштане бокове уске васионе

 

Некад је под мојим прозором глуми мјесечина

или је нектар незнања у мојим сновима мрви

тада у мени пирује драма без сцене и чина

 

и горе хартијом трагови мастиљаве крви