Бесједа поводом додјеле награде "Чучкова књига" - Горан Дакић

Ове реченице, како то протокол, обавезе и пристојност налажу, морају бити озбиљне. Стога дозволите да вам се, у почетку, захвалим на овој изузетној части коју сте ми указали додијеливши ДАЉУ Чучкову књигу. Проклетство сјећања је двогубо бреме које се не савија ниједан милиметар под упорним налетима времена. Жалац носталгије зарио се у месо ДАЉА док он још није ни постојао на папиру; касније, оток је растао и растао, пријетећи да пређе у стравичну, погубну меланхолију од које спаса, осим у нестајању, нема. На ове аутопоетичке факте калеме се и ужасавајуће чињенице које нам свакодневно саопштавају да живимо у радиоактивном времену и да сви болујемо од исте болести која разједа сваку ћелију људскога у нама. Једини спас пред том ововјековном кугом је у природним љепотама које су за свакога од нас понаособ кодиране другачијом шифром. Некоме се оне налазе у књигама, другима су, опет, у полупразним флашама у којима се љуљушка некаква брља, трећима је у састављању тикета, четврти срећу проналазе ни у чему. Такав поредак ствари дозвољава ми да ову награду, на којој вам се још једном и посљедњи пут захваљујем, посветим својим природним љепотама – кћеркама Софији и Дивни, надама и смислу мога постојања и супрузи Велиборки поред које, као најкраснији епитет, може да стоји она прелијепа посвета с почетка Селимовићевог романа Дервиш и смрт.