Стид и срамота (одломак из романа "Даљ") - Горан Дакић

Стид и срамота (одломак из романа "Даљ")

Пробуди ме несносна главобоља. По свим угловима моје високоцијењене и, изгледа, не баш толико паметне главе туку маљеви свих величина и облика, одјекују ударци и по осталим просторијама мог претешког тијела, сви крајеви мене самога трну од неке непознате укочености и отупјелости. Устадох, тром, из кревета, напрежући се, до несвјестице. Пођох према купатилу, у нади да ће пљусак хладне воде макар на тренутак поништити разарајућу бол.
Док ми се вода слијевала низ врат, кроз косу, преко чела, примијетих, са неописивом концентрацијом ужаса у очима, да ми на лијевој руци недостаје дедин сат. Појурих, остављајући за собом мокре трагове, у собу. Завирих под јастук. Погледах на ноћни столчић. Нема га ни под креветом. Није ни у џепу од панталона. Напросто – нема га! А отакако сам га јуче, због још једног свједочанства испуњеног одличним успјехом, добио, од деде, нисам га скидао са руке, провјеравао сам непрестано, сваких неколико минута, размећући се претјерано, колико је сати. А сада га нема! Гдје је, забога, нестао?
Сједим на крају кревета и реконструишем блиску прошлост.
Јуче сам донио кући још једно свједочанство испуњено петицама. Родитељи су, као и увијек, били поносни, а деда дарежљив. Сат који је некада красио џеп његовог оца слетио је на моју руку. Разгледао сам га сатима, посматрао сам све мрље и ситне флеке које су га избраздале и обиљежиле, јагодицама прстију сам, благо, додиривао нови кожни, свјетло-смеђи каиш који је био у примјетној несразмјери са прастарим изгледом самога часовника. Био је искрзан по ивицама, казаљке су, на појединим мјестима, тамниле, али мени је тај дар значио несвакидашњу похвалу, знак пажње и дубоке захвалности, одсјај поноса који се, у тим тренуцима, гнијездио у дединој души. Знао сам да ће ме тај сат, заувијек, док будем жив, подсјећати на мога деду, стрпљивог, мирног и мудрог старца за којег сам тада, у дјетињству, био везан нераскидивим нитима необјашњивог пријатељства.
Разгледао сам сат цијели дан. Предвече дође ујак. Поносна мајка и њему показа свједочанство, а он, рјешивши да ме, као и деда, дарује необичним и ријетким поклоном, поведе млађаног нећака у чувену кафану „Код Ћошка“. Мајка га, наравно, закле да се нећемо дуго задржати и да ће ми непце заобићи било која врста алкохола. Ујак свечаним обећањем одговори на заклетву, а потом је, када се мајка окрену, поништи осмијехом.
Сат времена касније испијао сам треће пиво, а глава и разум су ми нестајали у маглини првога пијанства. Све више сам губио присебност, спазих, наравно, касно, да ми се и оне најједноставније реченице одвећ преплићу на уснама. Глава ми, трен доцније, паде на испружену руку и посљедње што сам осјетио у овом појавном свијету било је стакло дединог сата на које сам прислонио образ.
То је, дакле, то? Зар моје памћење допире само до тог тренутка? Како ћу, ако у овој збуњеној меморији не постоји бар још неко зрнце припитих сјећања, открити гдје је нестао дедин сат? Гласан смијех који је потресао цијелу кућу разби ово комешање силних питања. Ступих напријед баш када сам, у ујаковој причи, почео да испијам друго пиво...
Нећак, богами, смаза и друго пиво, као да му је прво. Тек ту и тамо узме мало пржених гирица које нам је Ћошак изнио на астал, а онда се, брзо, као да ће му флаша утећи низ, рецимо, Ердутски сокак, враћа пиву. Говорим му, мало у шали, мало у збиљи, да прикочи, да попусти тај нагли ритам који је ухватио, али он ни да чује. Слијева пиво к'о да му је, Боже ме прости, посљедње! Испи друго скоро наискап, а ја лијепо видим да ће глава ускоро да му падне и да неће знати ни гдје се налази ни шта ради. Бели и ја поручисмо, ред је да се прослави то одлично свједочанство, и трећу „туру“. Нећак, изгледа да је пиво у потпуности прорадило у њему, поче да баљезга свакојаке глупости. Што је ништавно према ономе што је почео да прича након трећег пива! Биће да му се стомак побунио против толиког алкохола, почеше унутрашња превирања, и гирице кренуше напоље и да га нисам на вријеме извео у двориште, исповраћао би и стомак и душу по цијелој кафани. Овако, наслонио сам га на једну дрво и пустио сам га да се испразни. И док сам ја отишао по Белог, да га тако срећног однесемо кући, нећак је, ко зна како и којим снагама, скинуо све са себе, а потом је, оставши само у гаћама, легао у траву, покрај оног дрвета и, дабоме, заспао. Нас двојица смо га дрмусали и цимали у свим правцима, пала је и покоја пљуска, али – ни да мрдне! Ни да бекне! Ми га некако утрпасмо у ауто, покуписмо скинуту одјећу која је завршила у смрдљивој мјешавини гирица и пива, па га одвезосмо кући. Ала је попио, свака му част...
И ту се, пред сам крај ујаковог веселог приповиједања, сјетих свега: и доласка у кафану, задмиљене просторије, карираних столњака и плеханих пепељара, локалних пијанаца и коцкара, своје надмености и разметљивости у пићу, пребрзог опијања и мучнине која је услиједила послије тога. Годинама сам се ужасавао онога што сам синоћ урадио. Обукох се у тешке покриваче стида и срамоте. Али, упркос томе што сам се руменио као кувана цвекла док су се укућани смијуљили, осим, наравно, мајке, чије су састављене обрве уврх чела наговјештавале казнену експедицију која ће походити моје образе и становити позадински предио, нисам успио да схватим гдје је дедин, а мој сат. Тихо сам питао ујака, када је смијех сустао, да ли га је пронашао када ме је дизао из траве. Ујак, ужасне ли радње, одрече главом и ја јурнух напоље. Испентрах се некако на гломазни мамин бицикл и појурих према кафани „Код Ћошка“.
Подно једног јединог дрвета у дворишту споменуте кафане трава је била улегнута, као да је неко, претходно вече, ту спавао. Стресох се. Метар или два од тог мјеста видјели су се, помало и осјетили, остаци нечије мучнице. Претрнух. Разгледам траву, тражим, као суманут, дедин сат, а привиђају ми се само дијелови одјеће и обуће које сам, ако је вјеровати ујаковим казивањима, синоћ бацао око себе. Избечих се, али не спазих ништа. Обиђох дрво и са друге стране, у нешто вишој, непокошеној трави, угледах свој поклон, спазих дедин сат! Шчепах га силовито, а онда помислих како би било добро да се, због ове ненадане среће, вечерас напијем...