Бранка М. Касаловић

Добитница књижевне  награде „Чучкова књига“ за 2013. годину је  Бранка М. Касаловић за књигу Скупљачи јесењег лишћа.
Бранка М. Касаловић је рођена 1971. године. Дипломирала је на Филозофском факултету у Приштини. Прве пјесме је објављивала у „Дечијим новинама“, „Јединству“ и „Новом свету“.

 

ОБРАЗЛОЖЕЊЕ ОДЛУКЕ ЖИРИЈА

Бранка М. Касаловић, Скупљачи јесењег лишћа (Донат-граф, Београд, 2013)

Љубећи снагом античког мудраца Хераклитов логос или вјером пјесника Миљковићеву ватру, Бранка М. Касаловић у књизи кратких прича Скупљачи јесењег лишћа реконструише своју младалачку прошлост која је у потпуности дефинисана географијом српског "сјевера над безданом" - Косовом. Већ у првој причи циклуса Акварели душе: пет портрета и један град Бранка М. Касаловић ће, у интимном дијалогу са Аном, рећи да су њих двије заправо "егзистенцијални склад фикције и реалности" и тиме ће, можда и несвјесно, одредити природу своје прозе, која је ништа друго до превођење из тривијалне сфере свакодневног у необични амбијент умјетничког.  У овим прозним крхотинама, како примјећује рецензент књиге Милица Јефтимијевић Лилић, "трауме дјетињства остају као подстицај за дубље поимање суштине живота", а те траума зрцале се у многим рефлексијама о пролазности, безличности и празнини, али и суштаственој пуноћи живота и у тој амбиваленцији, која је реторта стваралаштва, рађа се оно највеличанственије - умјетност.

Скупљачи јесењег лишћа су занесењаци, посвећеници којима није непознат пут у необично, путници који трагају за географијом обрнуте перспективе, асахвери који кроз свијет корајачу вертикално, никако према земним, хоризонталним координатама. Промишљајући феномен писања, Бранка М. Касаловић ће записати да приповиједањем може досегнути и најудаљеније жеље, а шта је то него она насушна вјера у магичну моћ умјетничкога? "Пут речи јесте путовање", каже ауторка, прије него пажљивом читаоцу својих записа подари списатељско повјерење и поведе је путем своје младости, путем младалачких пријатељстава, занесених љубави (зар има другачијих?), путничких мука и демона. "Додиривање далеких ствари снагом унутрашњег немира" - то је формула на којој се заснива ова необична проза коју одликује ванредна мисаона елеганција, рафиниран однос према рефлексијама само наизглед патетичне провенијенције и селимовићевска потреба да се доживљено објасни и опише искуством зрелога човјека.

"Дневно тривијалној варијанти", том злом духу умјетничког постојања, Бранка М. Касаловић супротставља прелијепе наративне пасаже, какав је, рецимо, онај о сиромаштву из приче Један монах док још то није био: Сиромаштво, тих деведесетих, крили смо јако вешто као највећу срамоту, иза амбиција да завршимо студије и тиме нешто битно решимо у животима који су нам такви, неправедно, наметнути. Стидљиво и прећутно прикривање нас је дубље везивало у сублимираној причи о уметности, пријатељству и многим другим стварима у којима смо налазили топлину и наду. Овај и слични дијелови прозе Бранке М. Касаловић уједно су и најуспјелиле партије у књизи, које монолитно стоје над цјелином и болно свједоче о трагици једне младости, која, као и свака друга, има пуно право на своје "ране јаде" и потребу да се они, на концу, забиљеже.

Записујући неколико размишљања о савременој хрватској књижевности Милан Кашанин 1918. године пише и ово: "Когод пажљиво посматра нашу новију књижевност, тај се мора зачудити кад види колико имамо много писаца, а високо уметничких дела мало. Случај постаје разумљив, тек кад се погледа и на то како се код нас пише и, још више, ко све пише. Јер није редак случај да код нас један те исти човек ради не само песничке и научне послове, неога да у исти мах уређује и који политички дневник, издаје књижевни часопис, решава хисторијске и филозофске проблеме, пише о музици, казалишту, туристици, националним питањима, - све једно за другим и једно крај другога. Случај је заузео толике димензије, те се чини да готово сваки наш школовани човек сматра својом првом дужношћу и најпречим послом да напише што више стихова, новела или драма, и расправи множину што разноврснијих тема." Истинска је радост када се из множине такве продукције, која из свог хиперстања генерише префикс псеудо, издвоји књига попут остварења Бранке М. Касаловић, која на ползу и истинску радост уткива још један глас, потпуно нов и више него значајан, у омалено сазвежђе "Чучкове књиге".

Жири:
Горан Дакић
Никола Теофиловић
Предраг Бојић 

СКЛАПАЊЕ ЧОВЕКА ОД ЛИШЋА

Мисао о књизи СКУПЉАЧИ ЈЕСЕЊЕГ ЛИШЋА, Бранке М. Касаловић

У прози Бранке М. Касаловић се измешта идеолошко-морална дихотомија добро-зло у раван појединачно-опште. Она одбија да стави маску на своје прво лице, одбија и улогу свезнајућег приповедача, одлучује да показује оно о чему пише а не да приказује у било ком перформативном поступку. Њена приповест је истинита и то баш у оном смислу како је хтео Данило Киш, ништа не измишљати, не обмањивати читаоца. Бранка се и служи поетиком „Раних јада“ када пише о својим ђацима дајући књижевни смисао њиховим судбинама, али већ ту престаје борба за текст, борба за књижевност, јер спознаја је води на друга места, изван удобног оквира литературе.

Следеће место је Приштина, сећање на младост и студије, град који више не постоји. Наспрам појединачних судбина ликова који дефилују кроз студентске дане стоји, прећутана или дата у назнакама, велика прича о Косову и срцу Србије.  Кад се Бранка врати у садашњу Приштину, тамо ће је сачекати егзистенцијални страх и несигурност, наличје једног мита који је одржавао Србе и српство толико векова у једној причи. Појединачни снови и наде студената из Приштине нестају у великој причи, нестају у сеобама...

„Јесен и живот без смисла“. Или, читамо код Бранке, „Јесење лишће и живот без смисла“, живот после сеобе. Јесењи лист је део великог појма „јесен“, личност је део великог појма „народ“ или је можда реч „народ“ мало изменила своје значење па из себе искључује личност. Ако је тако, индивидуа мора сама да склопи мозаик, од свог искуства и интуиције. Бранка склапа „човека од лишћа“ на неутралној територији сна, где нам се нуде најмање два тумачења слике коју представља тај мозаик.

Према психоанализи, то је наравно, лик оца, преминулог родитеља, траума која руководи судбином личности и производи  карактер првог лица. Смрт која нема смисао по себи, смрт која вапи за смислом, зло које стоји пред невиношћу детињег разума. Уједињени Ерос и Танатос против уплаканог детета.

Изван психоанализе, у кључу персоналистичке философије, открива се одсуство Бога. Човек од лишћа опалог са Дрвета Познања, као лик Господа, лик начињен од јесени. Труло лишће добија људски лик, бајка почиње из почетка. Овога пута, онај који је одсутан, постаје читалац или слушалац. Исповест о животу у коме се оно свето јавља као наслућена истина, слика цркве Три јерарха као визија кафкијанског замка.

И Бранкин пут се завршава поезијом, погледом анђела чувара, дрво оживљава вером човека у завршној, ничеанској песми Торнадо и дрво и враћа нас на почетак Прве књиге постања. Нови смисао дрвета познања начињен од трулог јесењег лишћа, од фрагмената једног животног искуства. Бранкин текст излази из књижевности и настањује се у живот. 

НИКОЛА ТЕОФИЛОВИЋ