Миљан Радојковић

Добитник књижевне  награде „Чучкова књига“ за 2014. Годину је Миљан Радојковић из Алексинца и његова збирка поезије  Свеједно је – Све једно је.

Миљан Радојковић је рођен 1994. године у Алексинцу, студент је Филозофског факултета у Нишу. Учествовао је на књижевним вечерима широм Србије и један је од идејних твораца и координатор Летње школе креативног писања Алхемија речи. Ово му је прва самостална збирка поезије.

ОБРАЗЛОЖЕЊЕ ОДЛУКЕ ЖИРИЈА

Збирка лажних буђења

Слово о књизи „Свеједно је – Све једно је“, Миљана Радојковића
„....У питању је млад човек, двадесетједногодишњи Миљан Радојковић из Алексинца, чији је књижевни предак засигурно Бранко Чучак. Сличност се огледа, пре свега у доживљавању писане речи као оружја побуне, као израза непристајања на компромис са нечим што можемо назвати наметнута реалност живота. Такође, код Радојковића, нећемо наћи, једнако као што нећемо наћи ни код Чучка, оно отужно песничко самозадовољство сопственим талентом и позивом.

    Радојковић себе дефинише као нихилисту и дадаисту, и донекле је у праву кад тако о себи мисли, али постоји још нешто код њега што није у теоријама књижевности и отуда нам отежава дефинисање. Он је глас угушене побуне, епигон, каснодолазник, анахрони књижевни хајдук, одметник од удобности. Њега нећете читати са уживањем, нећете се дивити ритму у његовим песмама али ће вам се сигурно у току читања ове збирке, наметнути прегршт питања о смислу. Наметање идеје хаоса као антипода стегама овог корумпираног и неправедног космоса, или како је Пекић писао, хаос из којег се рађају звезде. Сам наслов књиге је у семантичком хаосу, Свеједно је или Све једно је. И наравно, одсуство интерпукције у песмама као да призива тај звездани хаос.

    За Радојковића, прилагодити се, значи и предати се; он сањари о томе шта не би желео да буде. Његова слика света је рокерска, а пошто је и Бранко Чучак био рокер до

Сржи, ето нам још једне њихове рођачке повезаности. Отуда нимало није чудно што ћемо у овој збирци наћи праву рокерску полифонију.

    Поједине Миљанове пјесме личе на необјављене  или никад написане стихове Милана Младеновића, стихове са разиграним значењима добровољне изолације од света. А на другом мјесту ће се појавити и далеки глас Џонија Штулића и тонови о угроженој слободи или слободној угрожености, како вам драго.

     Најзад, ако проширимо слику и изван гранциа нашег штокавског подручја, видјећемо да се у слободном преводу, збирка Свејдно је или Све једно је, може превести и као Nevrmind, што је име најзначајнијег албума последње рок-групе која је имала утицај у свијету, групе Нирвана чији се утицај није затварао само у оквиру музике, профита и забаве, какав је данас тренд у свијету и код нас.

И најзад, постоје песме које су потпуно у духу нашег великог рокера из Хан Пијеска, Бранка Чучка. Примјер за то је песма Досада им храна.

     Али, не мора се Радојковић разумевати само кроз рокерску традицију. Он је врло често сродан Дису, понавља се мотив буђења, орфејски окрет- Заборавио сам јутрос пјесму једну ја... учесталост овог мотива, води нас ка томе да можда и читаву збирку назовемо збирка лажних буђења. Миљанов лирски субјект непримјетно спава и лаже да говори, заправо све време лаже да је будан.

Опет, са друге стране постоје пјесме које су херметичне и личе на Јавну птицу и надреализам Душана Матића и његову књижевну праксу, сеизмичко испитивање и израчунавање дубине подсвјесних мисаоних токова.

    И кад каже-

изгледа да животу нисам прикључен

надреалистичком праксом Миљан долази до спознаје бодријаровске игре симулакурума којој се можемо само супроставити лудошћу која не укида емоције али укида сентиметализам. Неко вријеме јури за нама, а не ми за временом, то је живот без прикљученија, лудачка светковина Симе Пандуревића или како ће Радојковић рећи:

Враћам се возом који за мном касни два сата

своју генерацију, овај млади човјек, рођен 1994. Године види као наследнике ништавила у којем деца више не постоје, у којем нема снова, већ постоји само идеја о опстанку. 

Код Радојковића, поезија одбија да се затвори у своје нарцисоидно самозадовољавање у којем се води рачуна о лепоти ради саме лепоте. Лепота је бесмислена ако не подразумева слободу, а раздвајање живота од поезије значи и раздвајање живота од слободе. Верујем, ово је тек први импулс, први сусрет Миљанове поезије са светом. Свака прва књига има своје слабости, наравно, има их и збирка Свеједно је –Све једно је, али у овом тренутку их треба прећутати, не потенцирати на томе.Радојковићу припада будућност, време у ком нећемо трагати за новим песничким изразима, безопасним лепотама и кицошким стилским шепурењима јер све ово заједно претвара књижевност у резерват, простор неразумљив обичном човеку враћа нас у предвуковско време у којем један народ не разуме сопствени језик. Радојковићу припада будућност у којој треба наћи нову емоцију, нову храброст и надам се нови смисао књижевности и језика уопште.
Жири:
Никола Теофиловић
Предраг Бојић
Бранка М. Касаловић