Добитник књижевне награде "Чучкова књига" за 2016. годину

Добитница књижевне  награде „Чучкова књига“ за 2016. годину је  Весна Ђукановић за збирку кратких прича  РАДОСТ ЖУТЕ ЛУБЕНИЦЕ (Креативна радионица Балкан, Београд 2016).
Весна Ђукановић  рођена је у Кикинди, 1963. године. Школовала се на Педагошкој академији „Зора Крџалић Зага“ у Кикинди. Живи у Кикинди, ради у Падеју као учитељица.

ПРИПОВЕСТИ ДОБРЕ ВИЛЕ

   (О ПУТОКАЗИМА У ЛАВИРИНТУ)

 Овогодишњи добитник ЧУЧКОВЕ КЊИГЕ је Весна Ђукановић и њена збирка кратких прича РАДОСТ ЖУТЕ ЛУБЕНИЦЕ. Победила је у веома оштрој конкуренцији, јер је на овогодишњи конкурс стигао велики број квалитетних књига. жири у саставу: Миљан Радојковић, Миле Лисица и Бранка М. Касаловић, ипак је после прегласавања и надгласавања донео ову одлуку.

Награда иде у Банат, у Кикинду, а Весна Ђукановић, рођена 1963. године, уз признање добија и питање: „Зашто је оволико дуго чекала да се огласи?“ Иако јој је ово прва књига, Весна је већ искусан, изграђен писац са дубином мисли, стилом, ритмом, препознатљивом реченицом. У данашње време кад се сви боје познијег доба живота, када сви хрле да остану заувек млади, број година се узима као хендикеп; у нашем случају, године су помогле Весни да победи, написала је књигу која одскаче од осталих, баш зато што у њој нема слабости које првенци са собом носе и који се малтене, подразумевају.

Још увек дубоко зароњена у хуманизам ова анахрона РАДОСТ ЖУТЕ ЛУБЕНИЦЕ,  препуна је љубави према људима, према оном заборављеном „малом човеку“, коме се толико посвећивала књижевност деветнаестог века кроз реализам и натурализам. Веснини јунаци су рођени у Гогољевом шињелу и сведоче о оном, недавно умрлом свету у коме је још постојало саосећање, у коме људско „ја“ није тако драматично изоловано од остатка света. Ову књигу није заразило отуђење, та тешка и по свему судећи, неизлечива болест савременог света. Ове приче је приповедао један добри банатски Дух, предак Доситејев, са жељом да подучи, заштити од заборава неке пресудне секвенце у животима обичних људи. 

Непросвећеност и простота, надирућа сила која ће вероватно код будућих генерација и уништити сваку потребу за културом, склањају Веснине јунаке на сигурно, код Лазе Костића: „Где свих времена разлике ћуте...“ А лирски субјект ових кратких прича штити човека као што липа од грома штити своје вољене људе у једној од приповести. Човек је у првом плану, одбрана човека, опроштај, чак и за првобитни Каинов грех. Цео један свет је створен у Весниним причама, свет који је и даље целина, човек који је и даље део тог света, није његов фрагмент; човек још увек није канцер који живи за себе и уништава свет који га је створио.
Канда је и Кикинда, и равница из које нам ауторка долази, била услов за овакво добродушно приповедање о тешким темама. Живи се и умире у пауковој мрежи, ту је жалосна Панонска вила која се смуца по празним банатским кућама, проговара и кајсија, све нас подсећа на изгубљени рај. А радост нам је још парче златно-жуте лубенице, рефрен који је последња жеља човека на самрти, завештање. 
Весна Ђукановић нас подучава кроз прећутано наравоученије да је рај исти овај свет у коме смо сада, у којем Адам и Ева једу само воће те да је амбијент Едена нестао али остаје РЕЧ, творитељка, створитељка, почетак и крај, алфа и омега, почетна моћ којој се и ауторка обраћа у уводу.
А у причи „Писмо нерођеног детета“, испричана је, чини ми се најлепша прича на нашем језику о нерођеном Исусу, прича о Његовом другом доласку, што поетици Весне Ђукановић даје једну вертикалу која нас диже високо, високо, изнад граница књижевности, помера границе нашег „ја“; младенац, Спаситељ, родиће се поново кад он буде хтео, јер он је дете и тако му се хоће!

Велика је радост читати ову књигу, наравно потребно је знати и прочитати је. Чучково сазвежђе добија нову звезду која се дуго крила негде у банатској равници, али сада када смо је угледали и препознали њен сјај, можемо само да пожелимо да нам у будућем времену донесе још неке нове непознате, боје на ово, све тмурније небо изнад нас. 

 

Председник жирија
БРАНКА М. КАСАЛОВИЋ