Горан Дакић

Добитник књижевне награде“Чучкова књига” за 2010. годину је   Горан Дакић  за роман Даљ у издању Еuro Blica : Art print  Бања Лука.

ОБРАЗЛОЖЕЊЕ ОДЛУКЕ ЖИРИЈA

(Горан Дакић „Даљ“, Еуроблиц и Артпринт, 2010)
Узвикнути Без „Даља“ не ваља, посебно овдје, у Хан Пијеску гдје се налази „Краљев дворац“ (налази више у сјећање, док у стварности постоје само крхотине и рушевине), било би долично и порилично у духу онога чије име и носи ова награда, Бранко Чучак.

Жанровски не до краја дефинисан (да ли роман? да ли књига прича? Или можда низ неисписаних колумни „сентименталног путовања у прошлост“), ДАЉ Горан Дакић –прва књига овог аутора, што је и услов из пропозиција Конкурса- доноси и стилске „поливалентности“: израз (понекад)близак новинарском, колуминистичком ( што је и те како у дослуху са Чучковим писанијама);исповиједно-евокативно (неодољиво мјестимично подсјећа на Чучков  аутобиографизован „фељтон“ Чујеш ли ме, Владимире); неријетко ефектно и духовито, анегдотично (треба ли рећи да је и на том плану Бранк Чучак суверен); са свјежим поређењем, метафоричним и алегоричним пасусима (нпр. на страни 29 „Ипак, живот је точка“);књижевни текст  или још боље књижевни текстови окупљени  под заједничким кровом и именом (у многозначном наслову) ДАЉ, доносе и бљесак снажне слике (нап. страна 113: Собичак арлаукну од бола када се њена нога начепи, стара набијача се мало накоси пред њеним лед-леденим погледом, а Бато и ја, претворени у стуб соли, глухи и нијеми, гледамо и не вјерујемо).Коначно, већ при самом почетку ове књиге аутор ће отворено рећи шта је и какава је ова књига: Моје прво сјећање на Даљ је прича других (стр.18).

Иако нескривено амбициозан (непријатно и без правог „покрић“), Горан Дакић показује сасвим достатну књижевну вјештину, и својом књигом-првенцем (могући) будући књижевни развој.
Аутор је (често и директно  именован)истовремено и главни јунак , не пропуштајући прилику и самоиронијски отклон према самом себиу: нап. страна 31-32,,... мој умјетнички геније је још једном, на срећу и понос цијелог петог це, заблистао, није било сумље, у тим данима, да ћу за коју годину, можда већ и овом књигом, добити неку од најпрестижнијих књижевних награда“. (Сличан примјер је формирање низ „сломљених и надахнути заљубљених душа, од Гилгамеша до Горана Дакића“).

Међу корицама ДАЉА скрива се и једна пјесма (помало породичног наслова и тона Поред реке неке),која се окончава са до огољености „банализованом“ поруком ВОЛИМ ТЕ; чиме аутор Горан Дакић поново „кореспондира“ са Бранком Чучком. Нe треба заобићи прилику  да истакнемо укусну опрему и зналачко ликовно рјешење ове књиге, као и помало бизаран податак да је и ову, другу по реду  књижевну награду „Чучкова књига“ понијело дјело које је штампао „Артпринт“ из Бања Луке.
ДАЉ Горана Дакића подсјећа (по приступу, а не по резултатима) на Фелинијев „Амаркод“ или Кустуричин „Доли Бел“; поазујући сав семантички потенцијал  који у умјетности „активира“ носталгија присјећања.
Прозни  синтаксички низ Горана Дакића показује аутора који влада причом, мада се његова реченица често „рашива“, младалачки „разбарушена“. Наводећи и овај план, уз напомену да у књизи има и штампарских грешака (тих општих места од свега страшнијих), жири указује на могуће правце у будућим књижевним радовима, које од овог аутора – а ДАЉ то јасно показује- свакако ваља очекивати.
Одговарајући да се у скромној понуди дјела пристиглих на овај кокурс књиге ДАЉ аутора Горана Дакића издваја од осталих, желимо да се будући допринос лауреата (као члана жирија у наредним годинама) потврдипроналажењем нових књига достојних часног имена Бранка Чучка.

Бранко Брђанин 


Никола Теофиловић

Добитник књижевне  награде „Чучкова књига“ за 2011. годину је Никола Теофиловић за збирку прича „Јесте ли читали Заратустру у оригиналу“, у издању „Центра слободарских делатности“, Крагујевац, Србија.

Никола Теофиловић је рођен 1977. године у Крагујевцу, заступљен у многим часописима и зборницима, а „Јесте ли читали Заратустру у оригиналу“ је његова прва објављена књига.

ОБРАЗЛОЖЕЊЕ ОДЛУКЕ ЖИРИЈА

ОРГИНАЛ ИЗ КРАГУЈЕВЦА

Писана као „продавница мјешовите робе“, али не само са жељом да задовољи разнолике књижевне стилове, те читалачке укусе  и склоности, него прије свега остварена као збир и ПРЕСЈЕК досадашњег ауторовог књижевног дјеловања (покушаја са неизвјесним и неједнаким успјехом), гдје видимо и- прозно и пјесничко- огледање у часописима и магазинима, али и медијске искораке  у радиофонију (вишегодишњи хумористички „ серијал“ Џртле Фртле за Србију), књига Николе Теофиловића Јесте ли читали Заратустру у оригиналу, часни је добитник – трећи по реду- награде „Чучкова књига“, која се додјељује за прву објављену књигу неког аутора у било ком од родовско-жанровских варијетета у којима се огледао и почивши Бранко Чучак (поезија, проза, роман, драма, колумна-есеј).

                Наслов књизи подарила је истоимена прича – једна од најкраћих и најхерметичнијих у цијелој збирци – будући истовремено  као огледно поље за један од три типа прозних структура које Никола Теофиловић симултано испитује и користи, дајући нам ову стилски и приповједно, па и идејно, некохерентну књигу, која има више лица и наличја: тип прича отворено ослоњених на литерарно-филозофску баштину (у чему можемо препознати и „постмодерни поступак“, тзв. цитатне књижевности, или- како је говорио Чучак- писање маказама). Поред „насловне“, такве су приче и Проклета ћуприја (са главним „ликом“ лирског субјеката,односно Бранка Миљковића, чије су тестаментарне ријечи усмјерене као стријела на Ива Андрића; баш у години великог јубилеја од Нобелове награде, у чему препознајемо ауторову младалачку склоност ка насртајима на литерарне каноне и узоре), па саркастично-иронична Десет метара изнад земље („испјевана“ у позном десетерцу, о двобоју Рамба и Марка Краљевића!), или апокалиптично-фантастична прича Вепар у свемиру, у којој препознајемо параболу о „Другом доласку“, и још неке у Теофиловићевој књизи, Јесте ли читали Заратустру у оригиналу.

                     Друга два „типа“ прозних структура су (условно речено) РЕАЛИСТИЧКО ПРИПОВИЈЕДАЊЕчији најбољи примјери су донесени на самом почетку књиге, нпр. убједљиво најуспјелија прича Ђул Зулејха, или сурово-мелодрамска Сид и Сју, а

(као трећи тип) неодређено „нешто“, што бисмо најтачније крстили као ЛИРСКУ МЕДИТАЦИЈУ У ПРОЗИ (нпр. Јутро у огледалу, Први дах и Победник, три кратке цртице којима се књига- нимало случајно-окончава).

                    Између „пролошких“ и „епилошких“ прича, смјестила се – можда и најбоља (уз Ђул Зулејху те Сид и Сју), једна од дужих у овој књизи невеликог обима од 150 страница, прича Деца ветра, која је сасвим парадигматична за цијелу збирку: опоро горка исповијест, радње смјештене на периферију наших живота (коју аутор, очигледно, добро познаје!), са упечатљивим – пуним смисла и „семантике“- ЛИКОВИМА. Не само садржајем, интерпретацијом или „идејним слојем“, него је ова прича и стилско, жанровско и ауторско ЧАРОБНО ОГЛЕДАЛО, које-ако га лијепо замолимо и посветимо му довољно пажње- може да нам одговори на питањ: ко је најљепши.

                 Кратка реченица, просто набијена значењем; дубока емоција, скривена привидном грубошћу, сентенциозна сведеност у „порукама“ али прије свега ЉУБАВ И РАЗУМИЈЕВАЊЕ, саосјећање! То су, у најкраћем, квалитети књиге Јесте ли читали Заратустру у оригиналу, Николе Теофиловића, коме овај Жири (посебно овај предсједник жирија, који окончава свој трогодишњи, иницијаторски „мандат“), честита заслужену награду „Чучкова књига“. За крај, рецимо још и да би- сигуран сам- Бранко Чучак волио да чита награђену књигу, ако ништа друго, волио би њен наслов, који је сасвим у духу Чучкових бравура: Умијеће гутања кнедле, или Лупа чекића у ремонтном заводу, па Во у купусу и друге, као што је Чуво сам Титу, рецимо.

 

Проф. др Бранко Брђанин