Бранимир Кршић

Први добитник књижевне награде “Чучкова књига” за дјело објављено између двије манифестације (прва ауторска књига у жанровима у којима се огледао Бранко Чучак) је збирка поезије Обичне пјесме, Бранимира Кршића из Котор Вароша.

Бранимир Кршић је дипломирао на Одсјеку за српски језик и књижевност Универзитета у Бањој Луци; рођен 7. марта 1981. године у Сиску, а до 1995. године живио је у Бачуги, општина Петриња.

 

ОБРАЗЛОЖЕЊЕ ОДЛУКЕ ЖИРИЈА

Пјесничка књига, која је истовремено и ауторски првопис – а то увијек представља чињеницу од посебног значаја – одаје посвећеника који поезију осјећа на нескривено романтичарски начин и заточнички је брани као став и чин, у много ширем смислу од оног који би одређивао сужени појам пјесничког текста: збирка поезије Обичне пјесме дубински је утемељена на аутентичном пориву и искуству.

 Кршић је -  како се, уз претходно, истиче већ у рецензији овог рукописа, Ранка Поповића, под насловом У Стевановој загради - аутор “одњеговане и добро утемељене књижевне а посебно језичке културе” и поетичке самосвијести. Засновани и осовљени на ЛИРСКОМ, стихови Обичних пјесама су одраз живе емоције, преточени у форму исповједног дијалога, а основни импулс и најпрепознатљивији квалитет Кршићеве пјесме представља тип метафоре која једначи непосредни (унутрашњи) емотивни подстицај и његов спољни “одраз”.

У оваквом изразито пјесничком приступу језику и свијету препознајемо као особен овај поетски глас младог аутора, чиме се – управо том “особитошћу” – и “препоручио” да понесе награду “ЧУЧКОВИХ КЊИЖЕВНИХ СУСРЕТА”.

Стожерни циклус збирке, Разговор са Стеваном репрезентативна је парадигма емотивногпоетичког дијалога са “литерарним пређама”, интертекстуалне “игре” финих алузија, дискретних парафраза и ритмичких цитата, што васпоставља утисак о свјежини и иновативности Кршићеве поезије.  Ако ничим, онда тиме се – иако на други начин, али не мање суштински – Обичне пјесме “дозивају” са тектонским слојевима свјежине и “субверзивности” пјесничке индивидуалности какву је свијету објавио и Бранко Чучак (између осталог и бучни “гласноговорник” интертекстуалне алузивности, пребогате литерарне баштине), још од давне 1971. године и његове прве књиге “О ништа и осталом”.

“Двопјесмни циклус” ВЕЗЕ – изван Разговора са Стеваном, а и мимо уочених одлика збирке Обичне пјесме – посебно у  Огреботинама (стр. 70),  ефектна је “демонстрација” пјесничког поступка и приступа, као и семантичких “порука” поезије Бранимира Кршића:

И опет дневне громове

(душевне огреботине)

збрајам у нове томове

има их на стотине;

Заиста, вјерујемо како је Чучков “трновити ловор вијенац” положен на вриједну главу нове српске позије: књижевна награда са именом онога који је – сав свој недуги земаљски вијек – пјевао о ништа и осталом, припада ономе који је – помало аутоиронично – своје дјело (плод врелог подстицаја, живе емоционалности, незаустављивог треперења на струнама све-опште поезије и литерарних аманета) скромношћу нишчих крстио непретенциозним именом ОБИЧНЕ ПЈЕСМЕ.

Горан Дакић

Добитник књижевне награде“Чучкова књига” за 2010. годину је   Горан Дакић  за роман Даљ у издању Еuro Blica : Art print  Бања Лука.

ОБРАЗЛОЖЕЊЕ ОДЛУКЕ ЖИРИЈA

(Горан Дакић „Даљ“, Еуроблиц и Артпринт, 2010)
Узвикнути Без „Даља“ не ваља, посебно овдје, у Хан Пијеску гдје се налази „Краљев дворац“ (налази више у сјећање, док у стварности постоје само крхотине и рушевине), било би долично и порилично у духу онога чије име и носи ова награда, Бранко Чучак.

Жанровски не до краја дефинисан (да ли роман? да ли књига прича? Или можда низ неисписаних колумни „сентименталног путовања у прошлост“), ДАЉ Горан Дакић –прва књига овог аутора, што је и услов из пропозиција Конкурса- доноси и стилске „поливалентности“: израз (понекад)близак новинарском, колуминистичком ( што је и те како у дослуху са Чучковим писанијама);исповиједно-евокативно (неодољиво мјестимично подсјећа на Чучков  аутобиографизован „фељтон“ Чујеш ли ме, Владимире); неријетко ефектно и духовито, анегдотично (треба ли рећи да је и на том плану Бранк Чучак суверен); са свјежим поређењем, метафоричним и алегоричним пасусима (нпр. на страни 29 „Ипак, живот је точка“);књижевни текст  или још боље књижевни текстови окупљени  под заједничким кровом и именом (у многозначном наслову) ДАЉ, доносе и бљесак снажне слике (нап. страна 113: Собичак арлаукну од бола када се њена нога начепи, стара набијача се мало накоси пред њеним лед-леденим погледом, а Бато и ја, претворени у стуб соли, глухи и нијеми, гледамо и не вјерујемо).Коначно, већ при самом почетку ове књиге аутор ће отворено рећи шта је и какава је ова књига: Моје прво сјећање на Даљ је прича других (стр.18).

Иако нескривено амбициозан (непријатно и без правог „покрић“), Горан Дакић показује сасвим достатну књижевну вјештину, и својом књигом-првенцем (могући) будући књижевни развој.
Аутор је (често и директно  именован)истовремено и главни јунак , не пропуштајући прилику и самоиронијски отклон према самом себиу: нап. страна 31-32,,... мој умјетнички геније је још једном, на срећу и понос цијелог петог це, заблистао, није било сумље, у тим данима, да ћу за коју годину, можда већ и овом књигом, добити неку од најпрестижнијих књижевних награда“. (Сличан примјер је формирање низ „сломљених и надахнути заљубљених душа, од Гилгамеша до Горана Дакића“).

Међу корицама ДАЉА скрива се и једна пјесма (помало породичног наслова и тона Поред реке неке),која се окончава са до огољености „банализованом“ поруком ВОЛИМ ТЕ; чиме аутор Горан Дакић поново „кореспондира“ са Бранком Чучком. Нe треба заобићи прилику  да истакнемо укусну опрему и зналачко ликовно рјешење ове књиге, као и помало бизаран податак да је и ову, другу по реду  књижевну награду „Чучкова књига“ понијело дјело које је штампао „Артпринт“ из Бања Луке.
ДАЉ Горана Дакића подсјећа (по приступу, а не по резултатима) на Фелинијев „Амаркод“ или Кустуричин „Доли Бел“; поазујући сав семантички потенцијал  који у умјетности „активира“ носталгија присјећања.
Прозни  синтаксички низ Горана Дакића показује аутора који влада причом, мада се његова реченица често „рашива“, младалачки „разбарушена“. Наводећи и овај план, уз напомену да у књизи има и штампарских грешака (тих општих места од свега страшнијих), жири указује на могуће правце у будућим књижевним радовима, које од овог аутора – а ДАЉ то јасно показује- свакако ваља очекивати.
Одговарајући да се у скромној понуди дјела пристиглих на овај кокурс књиге ДАЉ аутора Горана Дакића издваја од осталих, желимо да се будући допринос лауреата (као члана жирија у наредним годинама) потврдипроналажењем нових књига достојних часног имена Бранка Чучка.

Бранко Брђанин 


Још чланака...