Никола Теофиловић

Добитник књижевне  награде „Чучкова књига“ за 2011. годину је Никола Теофиловић за збирку прича „Јесте ли читали Заратустру у оригиналу“, у издању „Центра слободарских делатности“, Крагујевац, Србија.

Никола Теофиловић је рођен 1977. године у Крагујевцу, заступљен у многим часописима и зборницима, а „Јесте ли читали Заратустру у оригиналу“ је његова прва објављена књига.

ОБРАЗЛОЖЕЊЕ ОДЛУКЕ ЖИРИЈА

ОРГИНАЛ ИЗ КРАГУЈЕВЦА

Писана као „продавница мјешовите робе“, али не само са жељом да задовољи разнолике књижевне стилове, те читалачке укусе  и склоности, него прије свега остварена као збир и ПРЕСЈЕК досадашњег ауторовог књижевног дјеловања (покушаја са неизвјесним и неједнаким успјехом), гдје видимо и- прозно и пјесничко- огледање у часописима и магазинима, али и медијске искораке  у радиофонију (вишегодишњи хумористички „ серијал“ Џртле Фртле за Србију), књига Николе Теофиловића Јесте ли читали Заратустру у оригиналу, часни је добитник – трећи по реду- награде „Чучкова књига“, која се додјељује за прву објављену књигу неког аутора у било ком од родовско-жанровских варијетета у којима се огледао и почивши Бранко Чучак (поезија, проза, роман, драма, колумна-есеј).

                Наслов књизи подарила је истоимена прича – једна од најкраћих и најхерметичнијих у цијелој збирци – будући истовремено  као огледно поље за један од три типа прозних структура које Никола Теофиловић симултано испитује и користи, дајући нам ову стилски и приповједно, па и идејно, некохерентну књигу, која има више лица и наличја: тип прича отворено ослоњених на литерарно-филозофску баштину (у чему можемо препознати и „постмодерни поступак“, тзв. цитатне књижевности, или- како је говорио Чучак- писање маказама). Поред „насловне“, такве су приче и Проклета ћуприја (са главним „ликом“ лирског субјеката,односно Бранка Миљковића, чије су тестаментарне ријечи усмјерене као стријела на Ива Андрића; баш у години великог јубилеја од Нобелове награде, у чему препознајемо ауторову младалачку склоност ка насртајима на литерарне каноне и узоре), па саркастично-иронична Десет метара изнад земље („испјевана“ у позном десетерцу, о двобоју Рамба и Марка Краљевића!), или апокалиптично-фантастична прича Вепар у свемиру, у којој препознајемо параболу о „Другом доласку“, и још неке у Теофиловићевој књизи, Јесте ли читали Заратустру у оригиналу.

                     Друга два „типа“ прозних структура су (условно речено) РЕАЛИСТИЧКО ПРИПОВИЈЕДАЊЕчији најбољи примјери су донесени на самом почетку књиге, нпр. убједљиво најуспјелија прича Ђул Зулејха, или сурово-мелодрамска Сид и Сју, а

(као трећи тип) неодређено „нешто“, што бисмо најтачније крстили као ЛИРСКУ МЕДИТАЦИЈУ У ПРОЗИ (нпр. Јутро у огледалу, Први дах и Победник, три кратке цртице којима се књига- нимало случајно-окончава).

                    Између „пролошких“ и „епилошких“ прича, смјестила се – можда и најбоља (уз Ђул Зулејху те Сид и Сју), једна од дужих у овој књизи невеликог обима од 150 страница, прича Деца ветра, која је сасвим парадигматична за цијелу збирку: опоро горка исповијест, радње смјештене на периферију наших живота (коју аутор, очигледно, добро познаје!), са упечатљивим – пуним смисла и „семантике“- ЛИКОВИМА. Не само садржајем, интерпретацијом или „идејним слојем“, него је ова прича и стилско, жанровско и ауторско ЧАРОБНО ОГЛЕДАЛО, које-ако га лијепо замолимо и посветимо му довољно пажње- може да нам одговори на питањ: ко је најљепши.

                 Кратка реченица, просто набијена значењем; дубока емоција, скривена привидном грубошћу, сентенциозна сведеност у „порукама“ али прије свега ЉУБАВ И РАЗУМИЈЕВАЊЕ, саосјећање! То су, у најкраћем, квалитети књиге Јесте ли читали Заратустру у оригиналу, Николе Теофиловића, коме овај Жири (посебно овај предсједник жирија, који окончава свој трогодишњи, иницијаторски „мандат“), честита заслужену награду „Чучкова књига“. За крај, рецимо још и да би- сигуран сам- Бранко Чучак волио да чита награђену књигу, ако ништа друго, волио би њен наслов, који је сасвим у духу Чучкових бравура: Умијеће гутања кнедле, или Лупа чекића у ремонтном заводу, па Во у купусу и друге, као што је Чуво сам Титу, рецимо.

 

Проф. др Бранко Брђанин