Предраг Бојић

Добитник књижевне  награде „Чучкова књига“ за 2012. годину је Предраг Бојић за књигу пјесама „Свезиво“ коју је објавила Матица српска у својој едицији Прва књига. Предраг Бојић рођен је у Бањалуци 1990. године. Поезију је почео писати рано, а објављивао је стихове у средњошколским листовима да би коју годину касније разни књижевни часописи објављивали његове пјесме (Београски књижевни часопис, Градина, Књижевне новине...). Такође, пише прозу и есеје.  

ОБРАЗЛОЖЕЊЕ ОДЛУКЕ ЖИРИЈА

Књига „Свезиво“ састоји се од 38 пјесама подијељених у четири циклуса (Јован 16:12, Песмом песми, Свезиво и Попут посвете). Већ од прве пјесме у књизи (која је сонет) читаоцу је јасно да има посла са озбиљним пјесником, иако је у питању веома млад аутор. Већ од самог почетка стваралачка снага у овим пјесмама на високом је нивоу и, оно што је најважније, ни у једном тренутку не показује јаловост, која је у поезији неизљечива „срчана мана“. Бојић без сумње спада у пјесничку традицију српског језика која нам је позната под именом стражиловска линија, дакле, ријеч је о истинском лиричару (о чему нам говоре и многе пјесме без наслова, посвете и, свакако, мотиви), коме је добро позната „претходница“ српске (и не само српске) поезије, али он ни у једном тренутку не копира, него даје лични печат данашњој поезији на српском језику. (Наравно, готово да је немогуће пјевати данас, на сличан начин, о смислу писања, а да се не доводемо у везу са Раичковићем; или у пјесми поменути Хамлета, а да се не сјетимо Пастернака. Бојић просто води лирски дијалог са драгим му пјесницима.) Пјесме у овој књизи спјеване су и у строже везаној форми (најчешће римован сонет), али има и доста пјесама у слободнијем стиху (различитих строфа) које такође карактерише једна слободнија, углавном удаљена, рима, а веома често и опкорачење што пјесмама даје један меланхоличан тон и ритам. Све пјесме у књизи наравно нису на истом умјетничком и естетском нивоу, али већина пјесама заслужује оцјену „Одлична“ (ако се тако може оцјењивати поезија), посебно ако се узме у обзир да је аутор неке пјесме писао знатно прије него је напунио двадесет љета. Оно што је најважније истаћи када је у питању Бојићево писање јесте чињеница да је поезија његов начин размишљања; он, у ствари никад не пише пјесме, он их непрестано проживљава, а повремени записи (од којих је ова књига и сачињена) представљају само тренутак одмора, неопходни предах од, да се послужимо Бојићевим метафорама, вођства душе у младом збуњеном месу и сломљених шина унутрашњег, а пјесник то каже овако:

Слово потиљак оглође:
(Мисли расуте све су)
Душа се играла вође
У младом, збуњеном месу.
или
Тешко је, тада, пиону ћутње,
Изнаћи речи тише и пражње –
Не вреди нереч-незвук док тутње
Сломљене шине унутрашњег.  

Да су његове пјесме само записи, јасно је и по томе јер сваки почетни стих асоцира добро промишљену стваралачу преегзистенцију и наводи нас на помисао да се пјесник, само на тренутак, пренуо из своје сањалачке стварности и загазио у све наше бриге које не постоје, како рече Високи Стеван. (А то његовим пјесмама и даје ту нијансу затворености која од читаоца изискује додатну машту и слутњу.) Зато најчешћа Бојићева стваралачка преокупација и јесте магија настанка пјесме и смисао њеног постојања. Наш пјесник све доводи под знак питања. Ипак, најважна нијанса Бојићевог пјесниковања свакако је непатворена отвореност различитим културама, без икаквог зазора. И, наравно, склоност ка искреним љубавним стиховима.

На крају, треба истаћи да је Бојић најмлађи добитник „Чучкове књиге“ и да је његова књига вјероватно и најозбиљнији такмац да понесе титулу најбоље књиге досад награђене овом наградом. Такоће, важна је и чињеница да Бојићев начин писања у данашњој српској поезији постаје права ријеткост и требало би га сачувати по сваку цијену. 

*** 

Постојаће једном,далеко, много далеко,
Најпростија реч да њоме најтеже се шаље
Времену другом, још ненаслућеном неком
Што постојаће једном даље, доста даље.

Откриће се једном проста, јако проста
Реч која тек никад постојала није
За сутрашње ништа, и сутрашње доста
Простија од сваке речи најпростије. 

Жири:
Бранимир Кршић
Горан Дакић
Никола Теофиловић

Стид и срамота (одломак из романа "Даљ") - Горан Дакић

Стид и срамота (одломак из романа "Даљ")

Пробуди ме несносна главобоља. По свим угловима моје високоцијењене и, изгледа, не баш толико паметне главе туку маљеви свих величина и облика, одјекују ударци и по осталим просторијама мог претешког тијела, сви крајеви мене самога трну од неке непознате укочености и отупјелости. Устадох, тром, из кревета, напрежући се, до несвјестице. Пођох према купатилу, у нади да ће пљусак хладне воде макар на тренутак поништити разарајућу бол.
Док ми се вода слијевала низ врат, кроз косу, преко чела, примијетих, са неописивом концентрацијом ужаса у очима, да ми на лијевој руци недостаје дедин сат. Појурих, остављајући за собом мокре трагове, у собу. Завирих под јастук. Погледах на ноћни столчић. Нема га ни под креветом. Није ни у џепу од панталона. Напросто – нема га! А отакако сам га јуче, због још једног свједочанства испуњеног одличним успјехом, добио, од деде, нисам га скидао са руке, провјеравао сам непрестано, сваких неколико минута, размећући се претјерано, колико је сати. А сада га нема! Гдје је, забога, нестао?
Сједим на крају кревета и реконструишем блиску прошлост.
Јуче сам донио кући још једно свједочанство испуњено петицама. Родитељи су, као и увијек, били поносни, а деда дарежљив. Сат који је некада красио џеп његовог оца слетио је на моју руку. Разгледао сам га сатима, посматрао сам све мрље и ситне флеке које су га избраздале и обиљежиле, јагодицама прстију сам, благо, додиривао нови кожни, свјетло-смеђи каиш који је био у примјетној несразмјери са прастарим изгледом самога часовника. Био је искрзан по ивицама, казаљке су, на појединим мјестима, тамниле, али мени је тај дар значио несвакидашњу похвалу, знак пажње и дубоке захвалности, одсјај поноса који се, у тим тренуцима, гнијездио у дединој души. Знао сам да ће ме тај сат, заувијек, док будем жив, подсјећати на мога деду, стрпљивог, мирног и мудрог старца за којег сам тада, у дјетињству, био везан нераскидивим нитима необјашњивог пријатељства.
Разгледао сам сат цијели дан. Предвече дође ујак. Поносна мајка и њему показа свједочанство, а он, рјешивши да ме, као и деда, дарује необичним и ријетким поклоном, поведе млађаног нећака у чувену кафану „Код Ћошка“. Мајка га, наравно, закле да се нећемо дуго задржати и да ће ми непце заобићи било која врста алкохола. Ујак свечаним обећањем одговори на заклетву, а потом је, када се мајка окрену, поништи осмијехом.
Сат времена касније испијао сам треће пиво, а глава и разум су ми нестајали у маглини првога пијанства. Све више сам губио присебност, спазих, наравно, касно, да ми се и оне најједноставније реченице одвећ преплићу на уснама. Глава ми, трен доцније, паде на испружену руку и посљедње што сам осјетио у овом појавном свијету било је стакло дединог сата на које сам прислонио образ.
То је, дакле, то? Зар моје памћење допире само до тог тренутка? Како ћу, ако у овој збуњеној меморији не постоји бар још неко зрнце припитих сјећања, открити гдје је нестао дедин сат? Гласан смијех који је потресао цијелу кућу разби ово комешање силних питања. Ступих напријед баш када сам, у ујаковој причи, почео да испијам друго пиво...
Нећак, богами, смаза и друго пиво, као да му је прво. Тек ту и тамо узме мало пржених гирица које нам је Ћошак изнио на астал, а онда се, брзо, као да ће му флаша утећи низ, рецимо, Ердутски сокак, враћа пиву. Говорим му, мало у шали, мало у збиљи, да прикочи, да попусти тај нагли ритам који је ухватио, али он ни да чује. Слијева пиво к'о да му је, Боже ме прости, посљедње! Испи друго скоро наискап, а ја лијепо видим да ће глава ускоро да му падне и да неће знати ни гдје се налази ни шта ради. Бели и ја поручисмо, ред је да се прослави то одлично свједочанство, и трећу „туру“. Нећак, изгледа да је пиво у потпуности прорадило у њему, поче да баљезга свакојаке глупости. Што је ништавно према ономе што је почео да прича након трећег пива! Биће да му се стомак побунио против толиког алкохола, почеше унутрашња превирања, и гирице кренуше напоље и да га нисам на вријеме извео у двориште, исповраћао би и стомак и душу по цијелој кафани. Овако, наслонио сам га на једну дрво и пустио сам га да се испразни. И док сам ја отишао по Белог, да га тако срећног однесемо кући, нећак је, ко зна како и којим снагама, скинуо све са себе, а потом је, оставши само у гаћама, легао у траву, покрај оног дрвета и, дабоме, заспао. Нас двојица смо га дрмусали и цимали у свим правцима, пала је и покоја пљуска, али – ни да мрдне! Ни да бекне! Ми га некако утрпасмо у ауто, покуписмо скинуту одјећу која је завршила у смрдљивој мјешавини гирица и пива, па га одвезосмо кући. Ала је попио, свака му част...
И ту се, пред сам крај ујаковог веселог приповиједања, сјетих свега: и доласка у кафану, задмиљене просторије, карираних столњака и плеханих пепељара, локалних пијанаца и коцкара, своје надмености и разметљивости у пићу, пребрзог опијања и мучнине која је услиједила послије тога. Годинама сам се ужасавао онога што сам синоћ урадио. Обукох се у тешке покриваче стида и срамоте. Али, упркос томе што сам се руменио као кувана цвекла док су се укућани смијуљили, осим, наравно, мајке, чије су састављене обрве уврх чела наговјештавале казнену експедицију која ће походити моје образе и становити позадински предио, нисам успио да схватим гдје је дедин, а мој сат. Тихо сам питао ујака, када је смијех сустао, да ли га је пронашао када ме је дизао из траве. Ујак, ужасне ли радње, одрече главом и ја јурнух напоље. Испентрах се некако на гломазни мамин бицикл и појурих према кафани „Код Ћошка“.
Подно једног јединог дрвета у дворишту споменуте кафане трава је била улегнута, као да је неко, претходно вече, ту спавао. Стресох се. Метар или два од тог мјеста видјели су се, помало и осјетили, остаци нечије мучнице. Претрнух. Разгледам траву, тражим, као суманут, дедин сат, а привиђају ми се само дијелови одјеће и обуће које сам, ако је вјеровати ујаковим казивањима, синоћ бацао око себе. Избечих се, али не спазих ништа. Обиђох дрво и са друге стране, у нешто вишој, непокошеној трави, угледах свој поклон, спазих дедин сат! Шчепах га силовито, а онда помислих како би било добро да се, због ове ненадане среће, вечерас напијем...