Случајност не постоји - Бранимир Кршић

Страх ме је. Страх ме је што у овом тренутку стојим на овом мјесту, посебно због чињенице коју тек данас сазнах и која ми је помогла да склопим један готово невјероватан мозаик. То сазнање ме је – запрепастило.

Дан 11. децембар 2008. године био је један од најтужнијих дана у мом дотадашњем животу. Тога дана – оставила ме је дјевојка у коју сам био силно заљубљен и мислио да ће баш она остати дуго, дуго поред мене у овом животу. Зато тај 11. децембар 2008. године памтим и као један од дана у коме сам највише плакао у животу.

Већ сутрадан кад сам се пробудио натеклих очију, нисам више био сигуран да ли сам ноћ прије плакао само због несрећне љубави. Тада су ми јавили да је тог кобног 11. децембра трагично изгубила живот Ања Јефтић, моја познаница, а усудим се рећи чак и пријатељица. То ме је ужаснуло, али то је била прва „млада смрт“ која ми није донијела страх, већ велику Наду у Вјечни Живот.

Тек данас сазнадох да се и Бранко Чучак упокојио на исти дан – 11. децембар 2008. године. Дакле, данас са сигурношћу могу тврдити да те (сад већ и далеке) децембарске вечери нисам оплакивао само ту „тужну љубав“ – оплакивао сам и смрт једне драге особе и једног пјесника за кога и нисам тада знао да постоји. Све то учвршћује ме у вјери да у животу не постоји случајност.

Примајући ову награду морам истаћи да није лако бити пјесник. Није лако, али је лијепо. Пјесник за саобом оставља дјело које вјечно живи, а, самим тим, вјечно живи и пјесник, чак и кад се настани „с ону страну мјесеца“. То управо доказује и Бранко Чучак, који нас је и окупио на овом мјесту, а чији дух је сигурно присутан овдје у овом тренутку. Свјестан сам да књижевне награде нису истинско мјерило вриједности, али, и поред тога, част је добити награду за пјеснички првенац, посебно када бивате први лауреат у историји неке награде – као што се то десило мени поводом Чучкове награде. Не могу ником рећи „хвала“ на овој части, осим Чучковом духу. Дакле,  не могу рећи хвала ни овом жирију, који је радио у једном сумњивом саставу, јер сваки  жири који мени додјели награду – мора бити сумњив.

 

Остаје ми, ипак, дужност да захвалим свима у Хан Пијеску на срдачној добродошлици, посебно Библиотеци, која од данас и носи његово име, и да свима, на крају, пожелим много бољег лауреата за сљедећу годину, а то сигурно неће бити тешко.

Бранимир Кршић

Први добитник књижевне награде “Чучкова књига” за дјело објављено између двије манифестације (прва ауторска књига у жанровима у којима се огледао Бранко Чучак) је збирка поезије Обичне пјесме, Бранимира Кршића из Котор Вароша.

Бранимир Кршић је дипломирао на Одсјеку за српски језик и књижевност Универзитета у Бањој Луци; рођен 7. марта 1981. године у Сиску, а до 1995. године живио је у Бачуги, општина Петриња.

 

ОБРАЗЛОЖЕЊЕ ОДЛУКЕ ЖИРИЈА

Пјесничка књига, која је истовремено и ауторски првопис – а то увијек представља чињеницу од посебног значаја – одаје посвећеника који поезију осјећа на нескривено романтичарски начин и заточнички је брани као став и чин, у много ширем смислу од оног који би одређивао сужени појам пјесничког текста: збирка поезије Обичне пјесме дубински је утемељена на аутентичном пориву и искуству.

 Кршић је -  како се, уз претходно, истиче већ у рецензији овог рукописа, Ранка Поповића, под насловом У Стевановој загради - аутор “одњеговане и добро утемељене књижевне а посебно језичке културе” и поетичке самосвијести. Засновани и осовљени на ЛИРСКОМ, стихови Обичних пјесама су одраз живе емоције, преточени у форму исповједног дијалога, а основни импулс и најпрепознатљивији квалитет Кршићеве пјесме представља тип метафоре која једначи непосредни (унутрашњи) емотивни подстицај и његов спољни “одраз”.

У оваквом изразито пјесничком приступу језику и свијету препознајемо као особен овај поетски глас младог аутора, чиме се – управо том “особитошћу” – и “препоручио” да понесе награду “ЧУЧКОВИХ КЊИЖЕВНИХ СУСРЕТА”.

Стожерни циклус збирке, Разговор са Стеваном репрезентативна је парадигма емотивногпоетичког дијалога са “литерарним пређама”, интертекстуалне “игре” финих алузија, дискретних парафраза и ритмичких цитата, што васпоставља утисак о свјежини и иновативности Кршићеве поезије.  Ако ничим, онда тиме се – иако на други начин, али не мање суштински – Обичне пјесме “дозивају” са тектонским слојевима свјежине и “субверзивности” пјесничке индивидуалности какву је свијету објавио и Бранко Чучак (између осталог и бучни “гласноговорник” интертекстуалне алузивности, пребогате литерарне баштине), још од давне 1971. године и његове прве књиге “О ништа и осталом”.

“Двопјесмни циклус” ВЕЗЕ – изван Разговора са Стеваном, а и мимо уочених одлика збирке Обичне пјесме – посебно у  Огреботинама (стр. 70),  ефектна је “демонстрација” пјесничког поступка и приступа, као и семантичких “порука” поезије Бранимира Кршића:

И опет дневне громове

(душевне огреботине)

збрајам у нове томове

има их на стотине;

Заиста, вјерујемо како је Чучков “трновити ловор вијенац” положен на вриједну главу нове српске позије: књижевна награда са именом онога који је – сав свој недуги земаљски вијек – пјевао о ништа и осталом, припада ономе који је – помало аутоиронично – своје дјело (плод врелог подстицаја, живе емоционалности, незаустављивог треперења на струнама све-опште поезије и литерарних аманета) скромношћу нишчих крстио непретенциозним именом ОБИЧНЕ ПЈЕСМЕ.