Она - Бранимир Кршић

Она од коже има само лице и двије шаке

њена се коса попут свјетионика пјенуша

а остало испод одјеће заљубљене и лаке

све остало је душа, све остало је душа

 

У њену ограду срне наулазе саме

и хране се слатком росом њеног мирисног зноја

у њеном кавезу ласте нашле су прољећа раме

из сузе јој пчеле пију васкрс мртвога боја

 

Њен осмијех јесте мирис цвијећа из давног вијека

покрети од сванућа градоносне облаке гоне

а кукови урођени попут материног млијека

тичу неизмаштане бокове уске васионе

 

Некад је под мојим прозором глуми мјесечина

или је нектар незнања у мојим сновима мрви

тада у мени пирује драма без сцене и чина

 

и горе хартијом трагови мастиљаве крви 

Случајност не постоји - Бранимир Кршић

Страх ме је. Страх ме је што у овом тренутку стојим на овом мјесту, посебно због чињенице коју тек данас сазнах и која ми је помогла да склопим један готово невјероватан мозаик. То сазнање ме је – запрепастило.

Дан 11. децембар 2008. године био је један од најтужнијих дана у мом дотадашњем животу. Тога дана – оставила ме је дјевојка у коју сам био силно заљубљен и мислио да ће баш она остати дуго, дуго поред мене у овом животу. Зато тај 11. децембар 2008. године памтим и као један од дана у коме сам највише плакао у животу.

Већ сутрадан кад сам се пробудио натеклих очију, нисам више био сигуран да ли сам ноћ прије плакао само због несрећне љубави. Тада су ми јавили да је тог кобног 11. децембра трагично изгубила живот Ања Јефтић, моја познаница, а усудим се рећи чак и пријатељица. То ме је ужаснуло, али то је била прва „млада смрт“ која ми није донијела страх, већ велику Наду у Вјечни Живот.

Тек данас сазнадох да се и Бранко Чучак упокојио на исти дан – 11. децембар 2008. године. Дакле, данас са сигурношћу могу тврдити да те (сад већ и далеке) децембарске вечери нисам оплакивао само ту „тужну љубав“ – оплакивао сам и смрт једне драге особе и једног пјесника за кога и нисам тада знао да постоји. Све то учвршћује ме у вјери да у животу не постоји случајност.

Примајући ову награду морам истаћи да није лако бити пјесник. Није лако, али је лијепо. Пјесник за саобом оставља дјело које вјечно живи, а, самим тим, вјечно живи и пјесник, чак и кад се настани „с ону страну мјесеца“. То управо доказује и Бранко Чучак, који нас је и окупио на овом мјесту, а чији дух је сигурно присутан овдје у овом тренутку. Свјестан сам да књижевне награде нису истинско мјерило вриједности, али, и поред тога, част је добити награду за пјеснички првенац, посебно када бивате први лауреат у историји неке награде – као што се то десило мени поводом Чучкове награде. Не могу ником рећи „хвала“ на овој части, осим Чучковом духу. Дакле,  не могу рећи хвала ни овом жирију, који је радио у једном сумњивом саставу, јер сваки  жири који мени додјели награду – мора бити сумњив.

 

Остаје ми, ипак, дужност да захвалим свима у Хан Пијеску на срдачној добродошлици, посебно Библиотеци, која од данас и носи његово име, и да свима, на крају, пожелим много бољег лауреата за сљедећу годину, а то сигурно неће бити тешко.